Iz psihologijske prakse - strah od javnog nastupa

Share

Strah od javnog nastupa je problem s kojim se mnogi susreću. U nastavku je opisan jedan takav primjer kroz prizmu posjeta psihologu.

Za PSIHOportal piše: klinička psihologica i psihoterapeutkinja Danijela Stojanović.

Na psihoterapiju ne retko ljudi dolaze da bi poboljšali kvalitet svog života i bili uspešniji. Osećanje treme se mnogima čini kao jedna od većih prepreka na putu ka tome.

Pre izvesnog vremena sam imala  klijenta, veoma uspešnog poslovnog čoveka, direktora uspešne firme. Evo kako mi je opisao karakterističan način na koji kod njega dolazi do pojave treme.
 
Trebalo je da održi govor na međunarodnom poslovnom skupu. Tokom nekoliko nedelja koliko je imao da se pripremi, prikupio je dosta podataka iz te oblasti, probrao one koji su interesantni i koji bi mogli da budu interesantni učesnicima skupa, i sve to složio u jednu celinu. Razgovarao je o tome sa prijateljima i kolegama i neki od njih su mu rekli da bi bilo dobro da svoj govor podrži powerpoint prezentacijom. Kako mu je ostalo još nekoliko dana do skupa, zaključio je da ima vremena da i to uradi. Uz pomoć nekih ljudi koji se u to razumeju, napravio je powerpoint prezentaciju.
 
Skup se održavao u subotu i nedelju, a njegov govor je trebalo da bude u subotu posle pauze za ručak. U petak uveče osetio se uznemireno. Odlučio je da još jednom prođe kroz podatke koje je prikupio, da razmisli o tome kako će da održi govor i da proveri da li je dobro ovladao powerpoint-om. Kada je sa svime time završio, i dalje je osećao određenu uznemirenost, ali je rekao sebi da je učinio sve što je mogao i da je najbolje da se sada lepo odmori. Legao je da spava.
 
Subota 08.15 ujutru. Budilnik još nije zazvonio, ali on je već  budan. Uživa u tome što ima još dovoljno vremena da ustane iz kreveta i drago mu je što je došao taj dan kada će ne samo predstaviti publici šta je uradio, već i da se pokaže pred stranim kolegama. Oseća neku blagu uznemirenost, ali to je još uvek u drugom planu.
 
08.45. Ustao je, umio se i obukao. Pije kafu i sve mu je jasnije da se oseća uznemireno povodom predstojećeg skupa i njegovog govora. Zaključuje da nema svrhe da ponovo prolazi kroz govor i powerpoint prezentaciju, jer će time samo dodatno pojačati tenziju, a govor, uostalom ima ispisan na papiru, pa ako se zbuni (ta mogućnost mu polako postaje prisutna u mislima), može jednostavno da pogleda ono što je napisao. Zaključuje da najbolje što sada može da uradi je da se i fizički pripremi, da pojede neku laganu hranu za doručak, da ima dovoljno tečnosti pored sebe tokom čitavog dana.
 
Subota 15.55. Pauza za ručak je pri kraju i njegov govor samo što nije počeo. Veliki deo publike je već na svojim mestima, a on stoji za govornicom. Sad oseća veoma intenzivnu uznemirenost, dlanovi mu se znoje, srce mu ubrzano kuca, ima "knedlu" u grlu. Priseća se da je prošle godine na coaching-u koji je održan u njegovoj firmi naučio da u takvim situacijama može da se opusti primenjujući neke tehnike (opuštanje mišića, lagano disanje i sl.)
 
"Možda se nećete potpuno rešiti treme", rekli su mu tamo, "ali ćete svakako moći da je iskontrolišete dovoljno da Vas ne ometa u nastupu". Tako je i bilo uglavnom. Uspeo je da održi govor u relativno smirenom stanju, da pribrano barata powerpoint-om, i sve u svemu njegov govor je protekao uspešno i dobio je zadovoljavajući aplauz od svoje publike.
 
Subota uveče. Kući je, u opuštenoj atmosferi, cela situacija se završila. On sebi govori kako je sve ipak bilo u redu i kako sada može da se opusti i da uživa. A ipak oseća neko neodređeno nezadovoljstvo i nije mu uopšte jasno zbog čega. U nedelju je tokom čitavog dana bio neraspoložen iako su na drugom delu skupa govorile kolege koje je zaista hteo da čuje i pričalo se o temama koje su mu bile zanimljive.
 
Nedelja uveče. Oseća se nezadovoljno, ali govori sebi da je vreme da se okrene ka sledećoj radnoj nedelji i ka novim radnim poduhvatima.
 
 
 
Naš direktor je kao uspešan poslovni čovek uspešno uradio sve ono što mu je rečeno da se u takvim situacijama radi. Poslušao je svoje prijatelje, kolege, a prisetio se i svega onoga što je naučio na prošlogodišnjoj coaching  treningu. Zašto je onda na kraju bio nezadovoljan? Zato što se nije posvetio onome što je suština osećanja treme.
 
Trema je strah od toga da nismo dovoljno emocionalno, mentalno i fizički spremni za situaciju koja nam upravo predstoji. Trema ima za cilj da se emocionalno, mentalno i fizički pripremimo. Ono što se u našoj kulturi naglašava su mentalne i fizičke pripreme, dok se emocionalne potpuno zanemaruju. Govori nam se kako osećanje treme treba da iskontrolišemo, kako nas ne bi mentalno i fizički ometalo u javnom nastupu. To je deo šireg problema. Emocionalno se posmatra kao nešto što je u funkciji mentalnog i fizičkog, i što treba suzbiti ili iskontolisati ukoliko nam mentalno ili fizički ne odgovara. A u stvari, emocionalna priprema je najvažnija i od nje treba početi, a tek zatim preći na mentalno i fizičko. Emocionalna priprema se sastoji u tome sednemo i osetimo neprijatna osećanja koja primećujemo. Da jednostavno budemo sa njima neko vreme. Ne zato da bismo ih iskontolisali ili suzbili, nego da bi ona mogla da ostvare svoju funkciju. Osnovna funkcija neprijatnih osećanja je da nam omoguće jedan novi pogled na situaciju. Da stvari sagledamo iz onog ugla koji će nam omogućiti da se što dublje povežemo sa drugim ljudima koji su u tu situaciju uključeni, odn. sa kojima ćemo komunicirati. U našem primeru to su "strane kolege". Naš direktor ih je upravo tako sagledao. Kao nekoga ko se bavi tim istim poslom, ali u razvijenijim zemljama, i samim tim se nalazi više na hijerarhijskoj lestvici. Aplauz koji bi dobio od njih bi mu, upravo zbog toga. mnogo više značio nego aplauz od nekoga drugog. On je, dakle, ljude sa kojima će komunicirati pre svega sagledao kao sredstvo za dobijanje jednog posebno dragocenog aplauza. Kako je to izveo? Ponavljanjem određenih misli u različitim kontekstima. I dok je prikupljao podatke, i dok ih je sređivao, i dok je radio na powerpoint prezentaciji, i kada je sve to još jednom proveravao u petak uveče, i kada  se u subotu ujutru fizički pripremao i, konačno, kada je došlo vreme za govor. Uvek se provlačila ta misao o tome kakav će utisak ostaviti na svoje "strane kolege". Tu misao je, zapravo, ponavljao iz dana u dan, iz sata u sat, od kada je saznao da treba da održi govor, a kako se skup približavao, sve učestalije i učestalije.
Šta bi se desilo da je u petak uveče dozvolio sebi da bude sa svojim neprijatnim osećanjem? Bar na kratko bi prekinuo taj neprekidan niz misli i mogao bi da se po prvi put za nekoliko nedelja zaista sabere. Mogao bi da uoči da ima izbor: da li će i dalje da nastavi da razmišlja na isti način, ili će možda situaciju pokušati da sagleda iz nekog drugog ugla. Kada bi zaista obratio pažnju na tok svojih osećanja, verovatno bi uočio da kada o ljudima sa kojima će sutra komunicirati razmisli kao o ljudima, a ne sredstvu za dobijanje aplauza, upravo u tim momentima može da  oseti zaista olakšanje.
 
 
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Diplomirala 1989. g. na Filozofskom fakultetu u Beogradu-smer za kliničku psihologiju
• Među prvima počela sa privatnom psihološkom praksom-januara 1991.g.

• Bila na edukaciji iz geštalt terapije od 1991. g. do 1993. g.
• (završila prvi stepen) i od 1994. g. do 1996. g.
• (završila drugi stepen i položila završni ispit iz oblasti geštalt terapije)
• u Geštalt centru Mladena Kostića.

• Dobila Jugoslovenski sertifikat za psihoterapiju 1999. g.

• Član Drustva psihologa Srbije

• Član Saveza psihoterapeuta Srbije – nacionalne organizacije povezane sa European Association for Psychotherapy od 1999. g.

• Član Udruženja geštalt savetnika i geštalt terapeuta Srbije

• Član Evropske asocijacije za gestalt  psihoterapiju

• Član nacionalne asocijacije EMDR terapeuta, koja je clan EMDR Europe Association

 

 

Share

Dodatne informacije